Početna Arhiva

Anton Pavlovič Čehov - Ujka Vanja

Ujka Vanja
Rezija: Jovan Grujić
Scenografija: Janja Valjarević
Kostimi: Jelena Jovanović
Izbor muzike: Jovan Grujić


SEREBRJAKOV, ALEKSANDAR VLADIMIROVIČ – Dragan Džankić
JELENA ANDREJEVNA – Milica Gutović
SOFIJA ALEKSANDROVNA (SONJA) – Tamara Tamči  Toskić
VOJNICKA, MARIJA VASILJEVNA – Dojna Petrović 
VOJNICKI - Ivan Đorđević
TELEGIN - Mirća Omoran 
ASTROV - Srđan Radivojević
MARINA - Ljiljana Josipović
RADNIK  - Marko Adžić 



Inspicijent : Merima Ogrizović
Sufler : Jadranka Mojsin


Tehnički šef - Jon Omoran
majstor tona - Dragoslav Dobrosavljević
majstor svetla -  Željko Novakov
rekviziter - Goran Marković
muški krojač - Slava Ivanov
garderober - Jela Petrović
šminker, vlasuljar - Miloranka Čirh
stolarski radovi –  Jon Omoran i Svetozar Vojtečki
bravar, dekorater - Ištvan Foljan
vozač, dekorater - Dragan Čanković
Reč reditelja

Čitajući, radeći, razmišljajući o Čehovljevom tekstu „Ujka Vanja“ nailazimo na toliko pitanja, dilema, pretpostavki, a tako malo odgovora! Čehov ih postavlja, ali ne odgovara! Utisak je vrlo jak, pitanja kao da sam postavio ja ili neko iz glumačke podele, pitanja su svačija! A odgovori? Nema ih, izmiču, ne daju se oblikovati! Da li su pitanja prava ili su možda preteška? Ili nema odgovora na njih? Hm, a koja su to pitanja? Šta je starije, kokoška ili jaje? I tako u nedogled... U krug, u krug, u krug... Čehov i njegova pitanja! Ne, to je u stvari Čehov i naša pitanja! Jedini odgovor koji mogu da mu dam nakon sto i nešto godina pošto ih je postavio kroz „Ujka Vanju“ je da nisam siguran da je čovek našao način da bude srećniji, da mi postavljamo ista pitanja još uvek i da ne znamo odgovore na njih. Ne verujem da bi se razočarao, govorio je da će čovek „možda naći način da bude srećniji“. Ne znam da li komplikujemo stvari ili nismo sposobni da razumemo šta uopšte radimo ovde. Možda ipak nismo postavili prava pitanja, a možda su ipak preteška, a možda se zadržavamo prekratko ovde na planeti da bismo bilo šta mogli i da shvatimo, jer život protutnji kroz nas i pored nas ne zadržavajući dah ni jednog trenutka i svakog časa goneći nas da se preispitujemo. I čas smo lice, a čas naličje! 
U svakom slučaju usamljenost nas razjeda, a živimo u milionskim gradovima; tehnogije napreduju, a za čovekovu otuđenost i dalje leka nema, problemi su isti – sve smo dalji jedni drugima, gradimo oblakodere, a nismo ispunjeni u njima; imamo svoje male tajne, ali ih prećutkujemo i pravimo se da  ne vidimo sa kime bismo ih podelili, a toliko je duša oko nas! Prećutkujemo, gordi smo, plašljivi, kruti, tašti, sujetni! I kako to da rešimo? Možda ipak treba progovoriti, izreći neku svoju malu tajnu, reći drugom da i mi teško nosimo terete koji su nam nametnuti i da znamo da i neko drugi nosi neku svoju muku. Možda je to prvi korak, priznati da nismo sami, možda je to prvi korak!
Malo je reći da je Čehov aktuelan, on je više od toga, jer kao da je juče napisao „Ujka Vanju“. Suštinski se ništa nije promenilo, a prošao je ceo vek od tada. Je li to razlog za razočaranje ili za uzbunu ili za patnju ili...? Pitanja! Pitanja! Pitanja...
 
Jovan Grujić
 
 

Ujka Vanja
Nagrada žirija XVII Festivala klasike "Vršačka pozorišna jesen"  TOMISLAV PEJČIĆ, za najbolju mladu glumicu dobila je Tamara Tamči Toskić za ulogu Sonje u predstavi "Ujka Vanja".
 
Danas je ponedeljak, 24. april 2017.