Tvorac scene na rumunskom

Неуморни поета и учитељ

Преминуо je Петру Крду који је од свог невеликог Вршца створио велeград књиге

Вршац – Песник, новинар и књижевни преводилац Петру Крду (1952.), дугогодишњи председник и уредник Књижевне општине Вршац, преминуо је изненада у суботу, у 59. години. Комеморација у седишту ове ретке институције у нас започела је звуком гонга, којим овде, традиционално, почињу књижевни сусрети посвећени неком новом наслову, ствараоцу или додели Европске награде за поезију, чији је утемељивач Крду, а која је за седамнаест година постала престижна и ван граница Србије.

Потом је емитован његов последњи интервју, који је дао Мари Ђекић, новинарки Радио Вршца, поводом Светског дана књиге (23. априла). Тога дана је, у центру Вршца, остварена још једна Крдуова идеја: саздана је капија од књига, кроз коју се пролазило до изложених 415 наслова, објављених за непуне четири деценије трајања КОВ-а.

Мансарда у згради „Бахус”, која је КОВ-у већ готово осам година „привремени смештај”, била је премала за све који су желели да се опросте од преданог и приљежног ствараоца и организатора, доследног заговарача деметрополизације културе. Тврдио је да КОВ-у, нашем малом-великом издавачу, „припада место у једном од концетричних кругова у српској култури”. И његови блиски пријатељи дивили су се безграничној енергији овог ствараоца и учитеља младих, који је живео да би стварао, и раду све подређивао.

Књижевник Дејан Тадић је подсетио на честе тренутке када КОВ није имао новца да плати вечеру гостујућем књижевнику, па је Крду госта угостио у својој кући. Делом плате, коју је примао као уредник Радио Новог Сада, „покривао” је трошкове КОВ-а.

Угледни вршачки професор историје, Петру Флора, сећа се да је свог ђака „кажњавао за недисциплину” тако што му је привремено одузимао књиге које је кришом читао на његовим часовима у овдашњој гимназији, „а последњих година много сам научио од мог пријатеља Крдуа”.

Др Драшко Ређеп је поручио да је „Петру Крду од Вршца, знаменитог историјског града, створио модерну европску престоницу поезије”.

„Врата КОВ-а је широм отворио не само ветровима, него и свим струјама савремене књижевности и филозофије. Он је Шимборску, Матића и Весну Парун објављивао напоредо са најмлађим, још непознатим именима”.

Боро Драшковић је у телеграму саучешћа нагласио да је Крду „непогрешиво препознавао будуће нобеловце, а да су његовим одласком Вршац и Вршчани постали сиромашнији”.

Љубав према поезији и књижевности Крду је ширио и са необичних места, организујући песничке вечери у хотелској соби, авиону, на броду, у возу, на Вршачком брегу, у лифту, затворској соби, парку, на улици, пијаци...

Саучешћа су стигла из земље и иностранства: Београда, Новог Сада, Бањалуке, Њујорка, Букурешта, Париза..., а из Москве су дошла два мејла: од књижевнице Јелене Чижове, која је недавно у Вршцу представила „Време жена”, и од Љубинке Милинчић која га је превела са руског.

КОВ-у су саучешће изразили: Рајко Ђурић, Гага Росић, Васа Павковић, Тања Крагујевић, Маја Херман Секулић, Ранко Рисојевић, Сава Анђелковић, Здравко Кецман, Бисерка Рајчић, Никола Бертолино, Јован Зивлак, Оливера Ђорђевић...

Захваљујући његовој реткој енергији и упорности, при Народном позоришту „Стерија” у Вршцу, пре осам година, рођена је Сцена професионалног позоришта на румунском језику. На челу уметничког савета, Крду је бринуо о репертоару, у оквиру којег је премијерно приказано, чак, 15 представа.

На комеморацији се могло чути да ће локална власт „ускоро остварити” Крдуову жељу, да КОВ добије боље услове за рад.

Сахрана Петру Крдуа обављена је јуче на вршачком гробљу.

Јовица Даниловић

Политика - објављено: 03.05.2011

 

 

03/05/2011

UMESTO IN MEMORIAM

Petru Krdu (1952-2011)

AUTOR: IVANA MATIJEVIĆ

Dragi Petru,

Vi, neki čudan svat, imali ste običaj da kada vas nešto muči, kada vam je teško, pišete Steriji ili Popi. Pošto sam trenutno i sama u sličnoj situaciji, ja sam rešila, poučena Vašim primerom, da pišem Vama. Naime, otišli ste ovih dana a da nikoga niste obavestili kuda, u kom trenutku i zbog čega idete i kada ćete se vratiti.

 

Ta zapitanost muči i Vaše sugrađane Vrščane i jedinu opštinu u koju su mogli da stanu svi građani sveta, a kojoj ste, i sami građanin sveta, bili predsednik - Književnu opštinu Vršac. Nju ste „nasledili“ od svog prethodnika Pope, zvanično je nastanjivala nekadašnju Sterijinu kuću, ali se zapravo, najvećim delom upravo Vašim zaslugama, prostire po čitavom svetu, nošena vršačkim vetrovima popisanim u Atlasu KOV-a, izazivajući najpoželjniju Nesanicu gde god da dopre. Kada su Vas iz Sterijine kuće izbacivali, ne shvatajući da joj KOV organski pripada, nije bilo intelektualca u ovoj zemlji koji nije potpisao peticiju protiv tog čina, samo ako je do njega stigla. Ipak, iselili su vas, ali se KOV zatim našao u ulici sa Sterijinim imenom gde je i sada, što samo potvrđuje onu opasku o pripadanju.

Poput KOV-a, oni neuki nisu znali ni gde Vas da smeste i šta sa Vama da započnu (a da su znali i hteli - mogli su mnogo). Rumun u srpskoj kulturi koji je za istu učinio više nego mnogi rodoljupci, novinar po zvaničnoj profesiji, pesnik po pozvanju i osećanju sveta, prevodilac u međuvremenu a, retki su znali, i istoričar umetnosti po obrazovanju, pored svršenih studija književnosti. Onaj koji je i za rumunsku zajednicu učinio mnogo, dovoljno je reći - pokrenuo i vodio profesionalnu pozorišnu scenu na rumunskom. Kultur treger, našalili ste se jednom prilikom na sopstveni račun, izazvavši me da Vas tako potpišem. I ja sam se usudila jer imenovati Vas kao takvog bilo je daleko izvan okvira ovog pojma. Vaš „kulturni treger“ povezivao je ako ne čitav svet, onda barem njegov evropski deo, rastežući se od krajnjeg severa do krajnjeg juga, idući od istoka prema zapadu i obrnuto, prelazeći granice koje za njega nisu postojale. Najbolje je bio oličen u Evropskoj nagradi za poeziju, jedinoj književnoj nagradi u ovom delu Evrope, koja se drznula da se zakiti tim epitetom, ali ne bez pokrića. Svedoče o tome imena onih koji su ovu nagradu dobili: Finac Pavo Haviko, Irac Pol Maldun, Poljak Tadeuš Ruževič, naš Miodrag Pavlović i isto tako naša Vesna Parun, ili Rumunka Ana Blandijana, Poljakinja Eva Lipska, Rus Vjačeslav Kuprijanov, koji su, zatečeni, i prisustvovali Vašem iznenadnom odlasku.

Svojim postojanjem dokazali ste da se u svekolikom blatu ove zemlje, mulju panonske ravnice, negde između njenih Barica i Lokava, mogu pronaći zrnca zlata, sjajna poput zvezda. Podsetiše me ove zvezde na jedan stih Vašeg zemljaka - Vojvođanina i pesnika, prikladno objašnjenje (Vama možda nebitno, a nama koji smo ostali tako nasušno potrebno) Vašeg iznenadnog odlaska - „Ugrađeni u prostor, /ne umiremo to mi. / To se rasteže nebo / i uzdiže nas ka zvezdama“. Do tog nebeskog prostora stigli ste na krilima sopstvene poezije i zato bi o njoj, koju ste i najviše voleli i koja vam je najviše značila, trebalo pisati najviše i najbolje. Bojeći se da to ne umem, poslužiću se jednom slikom u pokušaju da je dočaram - Vi, sa građanskim šeširom na glavi, na biciklu Sioran, pokušavajući da iz klopke izbavite jagode koje evo ovih dana stižu, pišete ljubičastim mastilom.

Danas

 

Nezamenljivi Petru Krdu

Jovan Ćirilov | 04. 05. 2011.

Svaki čovek je neponovljiv. Ali neki su nezamenljivi. Tako nema nikoga koji našoj sredini može pružiti ono što je Petru Krdu obilato davao do prošle subote, i to već nekoliko decenija.

Jer ko će otkrivati svetske pesnike koji će sutra dobiti Nobelovu nagradu?
Ko će sam pisati poeziju na njegov istinski misaoni način, a da to dolikuje poeziji?
Ko će otkrivati neobične strane poznatih na nepoznati način?
Ko će biti intelektualni posrednik između nas i suseda Rumuna sa takvim tananim poznavanjem oba jezika?
Ko će nagnati vredne da od takođe vrednih, i delom i rečju, izvuče toliko istinskih reči? I da to, naravno, objavi.
Ko će izmišljati tako duhovite nazive svojih izdavačkih poduhvata?
Ko će nalaziti pravu ilustraciju za prave dragulje, majušne knjige svoga „Kova“?
Ko će nastaviti plodonosno, estetično i iskošeno izdavaštvo Vaska Pope maločas pomenutog vršačkog „Kova“?
Ko će sa toliko strasnog zalaganja izdavati časopis najmanjeg formata u nas?
Ko će nas zvati telefonom da nas zavara nekom svojom inspirativnom mistifikacijom, tim malim providnim lagarijama lepšim od istina?
Ko će me zvati u nevreme da me pita za neku nevažnu sitnicu o kojoj se raspituje tako ozbiljno kao da od nje zavisi sudbina sveta?
Ko će se zvati tako neobično da se libiš da mu zvučno ime staviš u neki od naših padeža? 
Ko će kao on svakog trenutka biti pesnik?
Niko.

 Blic

 

Treća glava od Triglava – spava

 

IN MEMORIAM: Petru Krdu 

(1952–2011)

 

Čak ni stari Vojvođani uglavnom ne znaju da Crveni Čot na Fruškoj gori nije najviši breg u ovoj ravnici, našoj nesanici, nego je to jedan drugi breg na jugu Banata što se Vršačka kula zove. E, mislim se nešto, i to ne od juče, kad bi ta Kula bila Triglav, jedna bi joj se glava zvala Sterija, druga Vasko Popa, a treća Petru Krdu, po mom drugu i ispisniku koji nam je eto sasvim iznenada otišao 30. aprila, tako da ni prvo jutro najlepšeg meseca u godini video nije. Za Steriju znamo, prvi i najveći srpski komediograf, i za Vaska da je na neki profetski i protoumetnički način bio najveći pesnik naš, ali zašto je taj treći Petru Krdu? 

Pa dovoljno bi bilo i samo to što niko nije znao – voleo, razumeo - Vaska, pa ni Steriju, bolje od njega, njihovog mlađeg sugrađanina, ako pomislimo da umetnosti bez interakcije, tj. razumevanja i poštovanja pravog, dakle: kompetentnog, valjanog i bistrog konzumenta zacelo i nema, da svakom pregaocu i stvaraocu on „daje mahove“. I da tek pred tim i takvim čitaocem i njegovim očima/ušima/glavom – udar nađe iskru u kamenu.

Ali (ni) ovog puta nije samo to u pitanju. Petru Krdu je bio i veliki pesnik, na Vaskovom tragu i iz njegovog šinjela, ali imali smo mi velikih pesnika i pre njega, imaćemo ih i posle njega, nego takvog izdavača, takvog dobošara za nova dela i takvu negovateljicu za velika dela malih pisaca i one male knjige dok još malo ne porastu – to ne znam da l’ ćemo ikad imati, al’ da ćemo se još jednog takvog - načekati, to sigurno znam. 

Petru je stolovao u Književnoj opštini Vršac, izdavačkoj kući koju su Vasko Popa i on osnovali i koju u sajamskim gužvama već decenijama dozivamo jednosložnom rečju sa tri slova – KOV, i uvek sva tri viknemo velikim slovima, kako se već viču inicijali... ali i ne samo zato. 

Taj KOV je, ako neko još ne zna, u onoj znamenitoj Sterijinoj kući, tamo gde još sa ulice vidim da „Vasko ljubi ključaonicu/ Ljubi je, kako je samo ljubi/ Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati“.

Tu je radno mesto izdavača i predsednika Opštine, radno mesto na kojem ga nikad našao nisam, nego je vazda po književnim sajmovima i festivalima bio, na Brankovom kolu u Karlovcima ili na Struškim večerima poezije, ako slučajno nije u Parizu svoje mladosti ili u Bukureštu svojih studentskih dana. A ako je slučajno u Vršcu, onda kao da svoju kuću nije ni imao, a i šta će mu njegova lična kad ima Sterijinu. To se valjda zove pesnička nesanica, a baš tako se zove i čuvena KOV-ova, tj. Krduova edicija najprobranijih knjiga u srpskom izdavaštvu - “Nesanica“.

Godinama sam pred beogradski Sajam knjiga u oktobru, ili pred prolećni novosadski Salon, predstavljao nove knjige vojvođanskih izdavača. I tu sam sa vršačkim KOV-om uvek imao problem, ne samo geografski (jer je Vršac u najdaljem kutku Vojvodine računajući od njenog glavnog grada Novog Sada), nego sasvim drugačiji: to što Krdu štampa i „na svijet izdaje“ ni u kakve okvire ne staje. Nije on bio ni banatski, ni vojvođanski, ni srpski izdavač, pa da se sad malo zaletim, jer je naš kontinent na planeti najmanji, nekad nije bio ni evropskog profila. Skakao je taj Rumun vršački i do azijskih stepa i argentinskih pampasa, inventarisao motele i svratišta Severne Amerike... Samo velik i vedar pesnik na čelu izdavačke kuće može tako suludo da podigne nišan i odmakne metu na kraj horizonta, pa onda i pogađa u čiste desetke. Mora se, zaista, sanjati i bezumno – da bi se stvarilo nešto umno. A pesnik to može jedini, jer prava poezija u literaturu i ne spada, ona je nekad i ispred i iznad nje, a ako je zaista prava, onda je i ispred fizike, matematike, hemije, pa i astronomije. Ako je pesnik prorok, onda je i ispred Velikog praska.

Bila u Vršcu prošlog meseca ruska romansijerka Jelena Čižova. Za svoj poslednji, a divni i strašni, roman „Vreme žena“ dobila i Bukerovu nagradu, pa došla i kod svog srpskog izdavača. A to su joj ovde KOV i Petru Krdu, naravno. Pričala mi je posle da je na književnoj večeri u pozorištu imala 500 čitalaca, poštovalaca i slušalaca i da joj se učinilo da je Vršac literarna prestonica Srbije. „Dobro vam se učinilo“, rekao sam joj i pričao posle o Kuli koja bi trebalo da se zove Triglav, a ne zove se, i da sa te Kule naš Petru Krdu gleda jednim okom na Bukurešt i sve rumunske pesnike sa kojima je drugovao i u Vršac ih dovodio, a da drugim okom gleda na Pariz čijom su kulturom sredinom prošlog veka gospodarili tri velika Rumuna: Emil Sioran, Ežen Jonesko i Mirča Elijade. Sa kojima je mladi Petru isto tako uspevao da se sreće i razgovara, pa i da im iskamči rukopise za objavljivanje. 

Pričao sam joj, a ona je verovala čak i u neverovatno, da je Nikita Stanesku baš u ovoj ulici napisao ono čuveno „Pismo za izgubljenu dragu“ u kojem, ojađen i zbunjen u Vršcu primećuje da „sve žene imaju tvoje lice/ i nose tvoje haljine“. I da je posle te pesme, a umnogome i zbog nje, Krdu u Vršcu ustanovio Evropsku nagradu za književnost. I štampao je posle zbirke sve tih 16 pesnika-laureata, od švedskog kandidata za Nobela Tomasa Transtremera do vodećeg nemačkog mislioca Hansa Magnusa Encesbergera... 

Pričao sam joj da je u parku ispred tog otmenog književnog salona Sterijine kuće cele godine književni karneval, jer je baš karnevalizacija stvarnosti mahom pesnički pogled na svet, da ovde kočijama i biciklima raznose Vrščanima novine i knjige, da i sam Petru ima dva bicikla koji, kao i svi kućni ljubimci, imaju vlastita imena. A njegovi se zovu – Nabokov i Sioran. 

Stoput me zvao da dođem u Vršac, da se bar jedared zajedno provozamo, davao mi i da biram, pa mu ja ostavio Siorana, njegovog Rumuna, a ja ću, kao, uzjahati Nabokova, jer ga volim skoro ko pokojni Daniluška („pišite samo, mlade kolege, i ne bojte se – nećete postati svetski pisci; jedini svetski pisac je Vladimir Nabokov“). Pa kad su se ono, posle trijumfa „Lolite“, srpski izdavači dokopali tog Rusa, a najvećeg stiliste engleskog jezika, svaki je štampao jednu ili najviše dve njegove knjige, a Krdu ih je nanizao – jedanaest. 

I sad smo se celu zimu dogovarali da, čim proleće grane, o njemu snimimo dokumentarac „Odškrinuta vrata književne radionice“. „Može,“ složio se, „ali da nas sve vreme snimaš na biciklima. Ti da mi sa Nabokova postavljaš pitanja, a ja ti sa Siorana odgovaram“. 

E, to bi bio film. Tako nas je Vasko Popa jednom valjda i video, jer o kom bi drugom ono spevao: „Dvorišta izlaze iz kapija i dugo gledaju za njima!“.

Ali to proleće nam nije granulo. Proleće je ove godine kasnilo, ili je Krdu (po)žurio. Ostali nam samo Nabokov i Sioran, sklonjeni u „ajntvort“-kapiju, da im ne kisne korman ili sic. E, kako bi tek ovde Vasko ljubio ključaonicu, sve dok mu ona ne uzvrati? Veliki naš Vasko čijih „ruku (tvojih) da nije/ sunce ne bi nikad/ u snu našem prenoćilo“.

I još otkako Triglav više nije najviši vrh moje otadžbine, kako su me i u školi učili, uvek sam kad sretnem Krdua – sa Vaskom i Sterijom ispod pazuha – maštao o prekrštavanju Vršačke kule. I sanjao da je Triglavom nazovemo – baš zbog te tri glave. A sad to više neću moći, jer naš vršački i banatski Triglav više ne para nebo. Od te tri glave i poslednja glava - od prekjuče, ispod zemlje i pod nama, spava. Pa ako nam više i nisu vrhovi, neka nam bar kameni-temeljci budu. Što već i jesu, samo ako ih (pro)čitamo.

Đorđe Randelj

 

Dnevnik - Novi Sad

Uto, 05/03/2011 

 
Danas je sreda, 26. jul 2017.

Međunarodno priznanje

Nagrade

Online status

Imamo 64 gostiju na mreži