Početna Arhiva

Војислав Савић - Одлазак у красни

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ "СТЕРИЈА",  ВРШАЦ  & СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ, НОВИ САД

Друга премијера у сезони 2013/14. ПРАИЗВЕДБА драме награђене на Конкурсу Стеријиног позорја 2012. године

Покровитељи: СО Вршац, Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање и SOCIETE GENERALE banka

ВОЈИСЛАВ САВИЋ  -  ОДЛАЗАК У КРАСНИ

Режија: ЖАНКО ТОМИЋ

Сценографија: ЖАНКО ТОМИЋ, СОФИЈА ЛУЧИЋ

Костимограф: БИЉАНА ГРГУР

Избор музике: ЖАНКО ТОМИЋ

Л И Ц А:

МИЛОВАН (ОТАЦ) МИРЧА ОМОРАН
ЈОВАНА (МАЈКА) ДОЈНА АНДРЕЈЕВИЋ
ЛИДИЈА (ЋЕРКА) ТАМАРА ТАМЧИ ТОСКИЋ
МИНИСТАР (МИНИСТАР) ИВАН ЂОРЂЕВИЋ
СУПРУГА (МИНИСТРОВА) ВАЊА ЈАЊИЋ
КИКИ (ОБЕЗБЕЂЕЊЕ) БОЈАН БЕЛИЋ
ВОЈИСЛАВ (КОЊОВОДАЦ) СРЂАН РАДИВОЈЕВИЋ

Суфлер-инспицијент: Мерима Огризовић

Организатор: Вера Недељков               Ф о т о г р а ф и ј е

 

Шеф технике: Драгослав Добросављевић; Столарски радови: Светозар Војтечки; Браварски радови: Иштван Фољан; Израда костима: Слава Иванов; Гардеробер: Милица Лалић; Реквизитер: Горан Марковић; Мајстор светла: Жељко Новаков; Мајстор тона: Илија Момиров; Шминкер: Исидора Секулић; Декоратери: Драган Чанковић и Борислав Крљајић

Графички дизајн: Софија Лучић

Представа траје 70 минута - Премијера изведена 18. децембра 2013.

 

ВОЈИСЛАВ САВИЋ

Рођен 1971. у  Београду. Дипломирао драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Комади „Чујеш ли, мама, мој вапај!?“ и „Кенгури“ играни су у позориштима широм Србије (НП Београд, Крагујевац, Нови Сад...) и нешто мало даље (Република Српска, Словачка...). За комад „Чујеш ли, мама, мој вапај!?“ добио Награду за најбољи комедиографски текст (Јагодина). Словачка верзија „Вапаја“ својевремено је учествовала у званичној селекцији Стеријиног позорја. Драмске текстове, поезију и чланке објављивао у књижевним часописима и сродним публикацијама (Театрон, Књижевна Реч, Савремена српска драма, Травел...). Добио награду Дунав филма за филмски сценарио „Равнодушје“ и (некадашњу) Октобарску награду града Београда за поезију.

Ради(о) по телевизијама, тв продукцијама и маркетиншким агенцијама као уредник, сценариста или драматург. Предаје драматургију у средњој школи („Артимедиа“). Аутор десет нових и неизведених драмских текстова. Ено их у фијоци. Пуштају корење. Чекају кишу.

 

РЕДИТЕЉСКА БЕЛЕШКА

Ако се жанр уопште може излучити из писанија Воје Савића које је више но и једно у нашој савременој драматургији дубоко згађено стварношћу нашег друштва - реч је о комедији гнева.  Отац распродаје све у граду (претпоставља се у Београду) и сели се у унутрашњост на неку планину да би се бавили угоститељством са идејом да сачува породицу, пре свега ћерку коју је живот у граду довео до проституције. Посао им, разуме се, уопште не иде, а наду да ће им кренути боље даје изненадна најава да ће им неки министар у кампањи са својом свитом доћи у ресторан. Ова нада се међутим претвара у њихову суђају, попут неких гротескних савремених Еринија које породицу налазе и до краја девастирају где год да се сакрили и колико год се склањали испод радара стварности. Ако ни ескапизам више није могућ  - остаје нам само потуљени гнев.

Одлазак у красни говори о јаловости покушаја да се одрже породичне вредности или било какве вредности, у друштву које је то престало да буде, већ се партикуларизовало до јединке. Као да више нема ни друштвених ни интересних група, него је сваки човек за себе. Воја Савић поставља питање да ли смо на том путу већ прешли линију хоризонта догађаја када више ниједна путања није могућа осим оне која води у црну рупу потпуне дехуманизације. Или српски речено – да смо већ отишли у красни. Ипак, као неизречена слутња, негде дубоко испод овог безнандног комада потмуло тутњи заробљени гнев који можда каже (да се послужим чувеном репликом из филма Мрежа): I am as mad as hell, and won’t take it anymore! (Бесан сам као пакао сами и ово више нећу да трпим!)

ЖАНКО ТОМИЋ

Жанко Томић је завршио позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду и Српски језик и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Режирао је преко тридесет позоришних представа, највише у Београду и Новом Саду, затим у Суботици, Вршцу, Крагујевцу, Херцег Новом, као и у САД. Такође је режирао четири радио драме у продукцији Радио Београда. Између осталог, оснивач је фестивала „Невиност - пројекат 3“ у СНП –у. Био је селектор позоришног програма БЕЛЕФ-а 2007. и 2009, и члан Уметничког савета БИТЕФ-а од 2002. до 2006.

Томић се бави театрологијом и теоријом језика (из тих области је његов научни рад „Дискурс анализа конверзације редитељ-глумац“ објављен у „Прилозима проучавању језика“ 1996.). Од скоро пише темате и колумне из позоришне проблематике за часописе „Лудус“, „Сцена“ и „Нови магазин“.

Bио je помоћник директора Битеф театра, асистент на предмету Глума на ФДУ у Београду, уметнички директор, директор Драме и редитељ Српског народног позоришта.

 

Извештај Жирија

На конкурс Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст стигао је 101 рад. Жири у саставу: Игор Бојовић, Љубослав Мајера и Славко Милановић прочитао је све текстове и донео једногласну одлуку да за награду предложи текст  ОДЛАЗАК У КРАСНИ, приспео под  шифром БЕТИБУП.

Поред тога Жири је, с препоруком да буду објављени и извођени, издвојио и следеће текстове (азбучним редоследом): БРОШ (шифра Брош), РУЖИЋКА (шифра Лена) и X (шифра ИЛИР2201).

Жири је већ на првој седници констатовао да су приспели текстови  изразито разнородни, како по избору тема, тако и у примењеном драмском поступку. Али Жири није био стриктан у захтеву да се поштују канонска правила драме, па је разматрао чак и текстове који су написани у формату филмског сценарија, затим текстове у којима је  (у маниру постдрамских пракси) изостао издиференцирани дијалог, па чак и радове аутора који су, настојећи  да буду иновативни, писали у недрамској приповедачкој форми. Жири се  руководио критеријумом ауторске доследности у оквиру назначеног драмског проседеа за свако појединачно дело,  не  желећи да ниједном намеће мерила неког спољашњег драматуршког принципа који му није иманентан. Осим тога, Жири је трагао за драмом која би, поред основних  вредности ( уверљивости ликова, радње и дијалога, релевантности питања која текст отвара, универзалности теме, итд), носила и потенцијал за сценско извођење. Издвојених двадесетак, а после десет драма, биле су уједначеног  нивоа остварености. Враћајући се прочитаним текстовима у више наврата, у некој врсти, спортским речником казано, фото-финиша, Жири је одлучио да одабере наведене четири драме.

 

Првонаграђени текст Одлазак у красни издвојио се пре свега потпуношћу артикулације у свим драмским елементима, али и снагом ауторове замисли и приступа теми. Одлазак у красни је жестока критика друштва  написана у традицији онога што би се приближно могло означити мрожековском  гротескном комедијом,  а са којом континуитет чине значајни овдашњи експерименти са жанром - од Поповићевих “горчих фарси у једном парчету” и “сценских граја у четири обртаја” до Ковачевићевих “урнебесних трагедија”.

 

Прича је једноставна. Једна породица  распродала је имовину, напустила град и све уложила у мали мотел у планини, где би требало да започне нови живот. Разлог није некакав начелни бег од цивилизације него конкретан и егзистенцијалан: очајнички покушај родитеља Милована и Јоване да спасу кћер Лидију која се као „пословна пратња“ уплела у мрежу проституције. Посао са мотелом не иде, гостију нема, нема могућности, а поготово нема жеље за повратком у град. Када се, коначно појаве  важни гости (који би могли да  популаришу мотел и да посао крене) - министар са својом пратњом, ситуација почиње да се развија у најмање очекиваном смеру. Започиње, како аутор у поднаслову каже, “хард кор ритуал” осионог државног чиновника. После обилног ручка и пијанке, Министар, са својим телохранитељем, злоставља, силује и претуче Лидију и одлази одбијајући да плати рачун. Када, после његовог одласка, телефон поново зазвони најављујући следећег госта, још вишег ранга, породица схвата да их је  корумпирано друштво од кога су побегли пронашло и у планинској забити. И отац Милован констатује оно што су мајка и кћерка већ схватиле: “Ми смо овде, они су тамо. И сви морамо да одиграмо своје улоге, и то најбоље што умемо”.

Овај закључак није неочекиван, јер аутор, од почетка до краја драме, исписује дијалог са сталним блесцима хумора у коме сви ликови аутоиронично потврђују да су друштвене позиције и односи једном и заувек дати. Његов текст, на тај начин, прераста размере локалне сатире на рачун осионости овдашње власти и поставља универзално питање ригидности друштвених односа који су постали замена за древне појмове судбине, предестинације, хибриса.

Комад Одлазак у красни садржи потенцијал за сценску надградњу: свеприсутна ауторова сатиричка оштрица у равнотежи је са уверљивим дијалозима, индивидуализованим карактерима и радњом која се развија динамично упркос сведености заплета. Ауторова жанровска поигравања не спутавају савремено позориште. Напротив, могу да подстакну редитеља, глумце и остале уметнике да текст у позоришном извођењу оствари своју пуну вредност.

Нови Сад / Београд, 11. март 2012.

 
Danas je četvrtak, 25. maj 2017.